U okvi­ru tra­di­cio­nal­ne ma­ni­fe­sta­ci­je „Po­lim­ske knji­žev­ne sta­ze” u Po­lim­skom mu­ze­ju u Be­ra­na­ma odr­ža­no je knji­žev­no ve­če po­sve­će­no knji­žev­ni­ku i no­vi­na­ru Rat­ku De­le­ti­ću. O nje­go­vom pro­znom stva­ra­la­štvu go­vo­rio je knji­žev­nik To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki na­vo­de­ći da je De­le­tić pri­pa­dao onom, da­nas ne ta­ko mno­go­broj­nom brat­stvu po­sve­će­ni­ka, ko­ji zna­ju od ku­da su do­šli, ku­da idu i ko su u ovom ras­pa­me­će­nom po­zor­ju od svi­je­ta.
- Ži­vio je u svo­jim knji­ga­ma i od knji­ga iz­me­đu vre­ve sva­ko­dne­va i kom­skih ti­ši­na, od du­hov­ne, go­to­vo mo­na­ške, po­sve­će­no­sti svo­me kra­ju. Zi­dao je po­sve­će­nič­ki, svo­ju zi­da­ni­cu od sno­va, od sje­ća­nja, od isto­rij­skih či­nje­ni­ca, od ka­me­nih tra­go­va na do­vrat­ni­ci­ma i nad­vrat­ni­ci­ma, od tra­ga­nja za za­bo­ra­vlje­nim isti­na­ma ko­je se kri­ju iza de­vet go­ra, iza de­vet mo­ra, od že­lje da se osta­vi ka­kav-ta­kav trag u vre­me­nu. Svu­da, kud god je ho­dio, gdje god je da­vao i pri­mao to­plu ljud­sku ri­ječ, sti­hom ili pro­znim za­pi­som po­ve­zi­vao je vre­me­na i lju­de, go­vo­re­ći u ime kra­ja ko­ji je vi­so­ko u nje­mu svi­je­tlio, od An­dri­ji­nog gra­da i Ko­mo­va ko­ji­ma se če­sto i s ra­do­šću vra­ćao – na­gla­sio je Ži­va­lje­vić.
Kri­tič­ki osvrt na pot­ski opus Rat­ka De­le­ti­ća dao je knji­žev­nik Vlaj­ko Ću­la­fić, na­vo­de­ći da se nje­go­vi sti­ho­vi ve­žu za ne­ko­li­ko te­mat­skih po­lja, kao iz­vo­ri­šti­ma pje­sni­ko­ve in­spi­ra­ci­je i su­o­ča­va­nji­ma sa svi­je­tom i ži­vo­tom.
- Mo­že se re­ći da je Rat­ko iz svih pje­snič­kih su­o­ča­va­nja iza­šao kao ra­njen, s gor­kim do­ži­vlja­ji­ma i tra­gič­nim osje­ća­nji­ma, po­gub­nim slut­nja­ma i ve­o­ma krh­kom i tan­kom na­dom da se mo­že uči­ni­ti bi­lo šta što bi, iole zna­čaj­ni­je, pre­po­ro­di­lo čo­vje­ka i , ako ne sa­svim obo­ži­lo i obez­gri­je­ši­lo, a ono, bar, uči­ni­lo ma­nje zlim. A upra­vo od nje­ga, od čo­vje­ka, po sti­hu i mi­sli, ne sa­mo Rat­ka De­le­ti­ća, po­ti­ču sve ovo­ze­malj­ske pat­nje, ne sa­mo ljud­ske. Jer, po pje­sni­ku, čo­vjek ni­je je­di­no bi­će ko­je pa­ti, ni­je usa­mljen u drh­ta­nju na op­štoj stu­di ko­ja bri­di cje­li­nom go­le­ti na ko­joj smo na­sta­nje­ni – ka­zao je Ću­la­fić.
On je na­gla­sio da su broj­ni raz­lo­zi da dra­go­cje­ni po­et­ski pri­log Rat­ka De­le­ti­ća ri­zni­ci srp­ske po­e­zi­je osta­ne i tra­jan i bri­žno ču­van u vre­me­ni­ma i po­ko­lje­nji­ma.
O De­le­ti­će­voj za­vi­čaj­noj po­e­zi­ji i nje­go­voj post­hum­no ob­ja­vlje­noj knji­zi „Otvo­ri vra­ta ku­će” go­vo­rio je Mi­o­drag Mi­ško Mi­lo­še­vić is­ti­ču­ći da i ta zbir­ka po­e­zi­je go­vo­ri o bud­nom sa­nja­ru i bla­go­rod­noj du­ši nje­nog auto­ra.
- Svi mi ko­ji smo, mla­di i osje­tlji­vi, od­la­zi­li iz za­vi­ča­ja, sjet­ni i da­le­ki, vra­ća­li smo mu se sa ra­do­šću, mi­sle­ći ka­ko će­mo u nje­mu pro­na­ći smi­re­nje i sreć­ne da­ne na­šeg dje­tinj­stva, a sva­ki put smo ga za­ti­ca­li dru­ga­či­jeg, sa­mljeg i tu­žni­jeg, dok ni­je­smo do­šli do onog da ni za­vi­čaj vi­še ne li­je­či. Ta­ko su iza Rat­ka i osta­le za­vi­čaj­ne pje­sme ra­su­te po mno­štvu nje­go­vih knji­ga. Mo­žda su se gu­bi­le u dru­štvu dru­gih i dru­ga­či­jih pje­sa­ma, dok se ova­ko sa­bra­ne či­ne kao jed­na no­va cje­li­na – ka­zao je Mi­lo­še­vić.
Evo­ci­ra­ju­ći uspo­me­ne na De­le­ti­ća pje­snik Dar­ko Jo­vo­vić je na­gla­sio da se ra­di­lo o plod­nom stva­ra­o­cu ko­ji je mno­štvo lju­du uveo u svi­jet li­e­tar­tu­re, na­go­vo­rio ih da pi­šu, či­ta­ju, da za­vi­re iza bra­ve, iza­đu iz ne­vi­da i pro­ge­le­da­ju. Is­ta­kao je da je De­le­tić bio du­bo­ko svje­stan svo­je du­hov­ne mi­si­je i da su nje­go­ve ri­je­či otva­ra­le tam­ne šu­me, kri­li­ma po­mje­ra­le me­đe i osta­vi­le za­du­že­nje ko­je se mo­ra traj­no vred­no­va­ti.
- Že­lja da sa­ču­va za­bo­ra­vlje­no bi­la je ja­ča od na­še otu­đe­no­sti. Zna­ju­ći da go­spo­dar ze­mlje i ne­ba sve vi­di, mo­lio se za na­še spa­se­nje. Bo­lo­vao je kao što bo­lu­ju ru­ske ste­pe, nje­gov dah je drh­tao od je­ca­ja slo­ven­ske bra­će, od ma­sti­la iz na­ših ve­na i ka­me­nih plo­ča na­slo­nje­nih na ko­sov­sku ra­nu. Gdje god da je do­la­zio uvi­jek je pi­sao, ali naj­vše u za­vi­ča­ju i o za­vi­ča­ju. Tu na pra­go­vi­ma za­tvo­re­nih ku­ća i obi­ča­ja, gdje odav­no neo­ra­ne nji­ve upu­ću­ju bez­broj mo­li­tvi, če­ka­ju­ći ne­ko­ga da sa ko­fe­rom pu­nim su­za za­ko­ra­či i uto­li za­vič­ja­nu tu­gu. Do­la­zio je tu gdje ri­ječ sa­mu­je i za­sli­je­pi oči ka­da se za­vi­čaj­ni gru­men ze­mlje ras­pr­ska­va u mo­ru na­ših ne­pi­ta­nja, gdje stra­šna i otvo­re­na sje­či­va vi­se iz­nad našh vra­to­va i ci­je­pa­ju uza­lud­ne mo­li­tve. Nje­go­va ri­ječ je bi­la opo­me­na, na­hra­nje­na du­hov­nim zr­ne­vljem i plod­nom ru­kom stvaraoca ko­ji pra­dje­dov­sku ko­li­jev­ku ni­je ski­dao sa ra­me­na – za­klju­čio je Jo­vo­vić.
To­kom pro­gra­ma ko­jeg su vo­di­li Vas­ko Dra­go­vić i Iri­na Ka­stra­to­vić, svo­je sti­ho­ve u čast Rat­ku De­le­ti­ći ka­zi­va­li su Ran­ko Jo­vo­vić, Bu­di­mir Du­bak, Dra­go­mir Ću­la­fić, Ra­do­mir Sto­ja­no­vić, No­vi­ca Đu­rić, Mi­la Du­bak i Ve­li­mir Ra­le­vić.
D.J.

Vr­sni ured­nik

- Osta­vio je Rat­ko De­le­tić, sa­da se to po­naj­bo­lje vi­di, či­ta­vu bi­bli­o­te­ku, ve­li­ki broj ob­ja­vlje­nih knji­ga ra­de­ći kao ured­nik i iz­da­vač „Ko­mo­va” i „Stu­po­va”, ve­li­ki broj knji­ga o ma­na­sti­ri­ma u do­li­ni Li­ma, re­por­ta­ža sa nje­go­vih li­te­rar­nih i za­vi­čaj­nih ho­do­lju­blja, od Gra­ča­ni­ce, pa pre­ko Ve­li­ke, pe­tro­grad­skih bi­je­lih no­ći, od za­pi­sa krat­kih kao sje­ća­nja, ko­ji blje­snu i osvi­je­tle je­dan kraj ili do­go­đaj – re­kao je Ži­va­lje­vić.